Pro­šle zi­me te­le­fo­nom me po­zva­la Rad­mi­la Ku­ze­lje­vić (74) iz Se­meg­nje­va. Glas joj je zvu­čao pri­jat­no, čak ve­se­lo, op­ti­mi­stič­ki, kao da uži­va me­đu broj­nim unu­či­ći­ma. Krat­ko mi je ka­za­la: „Sve­ti­sla­ve, ro­đo, do­đi u Se­meg­nje­vo da vi­diš gdje ja ži­vim. I ka­ko ži­vim. Da ču­ješ iz pr­ve ru­ke, i da na­pi­šeš, ka­ko o na­ma sta­ri­ma ova dr­ža­va ne bri­ne. Mo­jim kom­ši­ja­ma se ote­li­la kra­va, ob­li­zni­la se i ugi­nu­la. Oni sta­ri, ne­moć­ni, ne mo­gu da iz­vu­ku mr­tvu kra­vu iz šta­le pre­ko dvo­je te­la­di. Ni­ti ima­ju mli­je­ka da ih pre­hra­ne. Sni­jeg do po­ja­sa, a oni idu po se­lu i ku­pu­ju mli­je­ko za te­lad. A na nji­ho­ve ape­le ni­ko ne od­go­va­ra. I ja sam zva­la, ali, ro­đo, sve uza­lud. Ne znam ka­ko da do­đem do Bran­ka Stan­ko­vi­ća, je­di­no ako bi on do­šao, da na­pra­vi emi­si­ju za „Kva­dra­tu­ru kru­ga”, dru­gi ni­ko!”
Kop­kao me taj po­ziv mje­se­ci­ma. Da li su te­lad pre­ži­vje­la. Šta je bi­lo sa ugi­nu­lom kra­vom. Ko su ti lju­di što ih je ta­kva ne­vo­lja sna­šla? Ka­kav je to ži­vot u Ku­ze­lji­ma, uda­lje­nim dva i po ki­lo­me­tra od se­meg­njev­ske cr­kve, gdje ova že­na ži­vi sa­ma bez kom­ši­lu­ka i, bar po nje­nom gla­su, ra­du­je se ži­vo­tu. „Pa, čo­vje­če, ti si odav­no u pen­zi­ji, i još u go­di­na­ma. Ko zna ka­kav je taj ma­ka­dam od se­meg­njev­ske cr­kve do Ku­ze­lja. Šta ako pad­ne ki­ša, se­o­ski pu­te­vi ta­da po­sta­ju ne­pro­hod­ni”, go­vo­rio sam se­bi. Ipak, u pro­šlu ne­dje­lju, ra­ču­na­ju­ći na mi­olj­sko lje­to, kre­nuo sam u Se­meg­nje­vo. Tem­pe­ra­tu­ra je bi­la oko 20 ste­pe­ni. Ku­ća Rad­mi­le Ku­ze­lje­vić na br­du ko­je iz da­lji­ne li­či na ogro­man plast se­na i gdje ni s jed­ne stra­ne dječ­ja lop­ta ne bi mo­gla da se za­dr­ži. Na is­toč­noj stra­ni, či­ni se, ne bi se za­u­sta­vi­la sve do že­lje­znič­ke pru­ge Be­o­grad–Bar ko­ja se vi­di sa ovog ću­vi­ka.
Autom, „ško­dom fa­bi­jom”, ipak ni­sam smio do ku­će. Po­sled­njih 300 me­ta­ra pu­ta bi­lo je kao „uz nos”. Osta­vio sam auto u po­to­ku. I već me bri­nu­lo ka­ko ću se vra­ti­ti, jer niz­br­di­cu ko­ju sam pre­šao do tog po­to­ka, par sto­ti­na me­ta­ra is­pod ku­će, mo­že sa­vla­da­ti sa­mo „la­da ni­va”. Na br­du, iako po sun­cu, su­da­ra­li su se vje­tro­vi. Zi­mi, po­mi­slio sam, oni ov­dje is­pi­su­ju onu stra­šnu mu­zi­ku od ko­je se sve le­di. Is­pred ku­će, na ogra­di, pla­va ta­bla na ko­joj pi­še ći­ri­li­com: „Uli­ca mar­ša­la Ti­ta”. „To su mi do­ni­je­le Ne­šo­ve ko­le­ge iz ko­mu­nal­nog na Sve­tog Jo­va­na”, i oni su je i po­sta­vi­li na ogra­du, ve­se­lo će Rad­mi­la.
Do­ček iz­ne­nad­nog go­sta je pro­sto uro­đen srp­skoj du­ši, valj­da ni­ko vi­še na ovom svi­je­tu ne umi­je ta­ko, i to­li­ko, da se ob­ra­du­je ka­da mu ne­ko za­ku­ca na vra­ta. Rad­mi­la me do­če­ka­la is­pred ku­će, sa džem­pe­rom opa­sa­nim oko stu­ka. Po­ku­ša­vam da joj u pr­vom su­sre­tu iz oči­ju pro­či­tam tu mu­ku ko­ju je na­met­nuo ovaj ži­vot u za­bi­ti, i raz­log onog te­le­fon­skog po­zi­va, ali se ne ona, mu­klja, ne vi­di. Kao da je sve bri­ge sa­kri­la ne­gdje du­bo­ko, u ovoj ne­do­đi­ji. Rad­mi­la je, vi­di se na pr­vom ko­ra­ku, otre­si­ta i in­te­li­gent­na že­na. Muž Bo­go­ljub, že­lje­znič­ki pen­zi­o­ner, pre­mi­nuo je pri­je pet go­di­na. Sin Ne­boj­ša, za­po­slen u JKP „Zla­ti­bor”, ži­vi sa po­ro­di­com u Ča­je­ti­ni, a kćer­ka Sla­vi­ca se uda­la u Va­lje­vo po­sli­je osmog raz­re­da. Rad­mi­la ima pe­to­ro unu­ča­di i jed­no pra­u­nu­če. Ne­boj­ša do­la­zi sva­kog vi­ken­da, „Ju­gi­ćem”. Od Zla­ti­bo­ra do Ku­ze­lja je tač­no 14 ki­lo­me­ta­ra.
– Ka­ko si do­šao, ko­ji auto imaš? Vi­diš ka­ko su nam Ča­ča­ni ba­ta­li­li put – hi­tro će Rad­mi­la, kao da je zna­la šta ću je pi­ta­ti. – Nji­ma je bi­lo va­žno da pro­đu, a na­ma ka­ko bu­de. Zbot to­ga sam ne­ko­li­ko pu­ta zva­la pred­sjed­ni­ka u Ča­je­ti­ni, da mu ka­žem šta su nam ura­di­li i da ga još pri­u­pi­tam za­što na­še se­o­ske pu­te­ve ni­ko zi­mi ne či­sti. Da ga pi­tam da li bi do­zvo­lio da nje­go­va maj­ka ga­zi cje­lac do po­ja­sa. Da mu ka­žem da sam i ja ne­či­ja maj­ka. Ali, one u op­šti­ni ne­će da mi da­ju ve­zu. Ve­le – te ni­je on tu, te ne zna­mo kad će do­ći.
– Ko­ji sad Ča­ča­ni ov­dje, ja znam da su se za ovaj kraj, za Se­menj­ge­vo, in­te­re­so­va­li ne­ki Švaj­car­ci, ili Ho­lan­đa­ni – upi­tao sam iz­ne­na­đe­no?
– Ovi što ra­de hi­dro­cen­tra­le do­le na Rza­vu, oni su ovaj put uni­šti­li. Ovu­da im bi­lo naj­lak­še da si­đu u Rzav. Obe­ća­li su da će ga po­pra­vi­ti, ali ni­šta od to­ga. Ov­dje je mo­gao da do­đe sva­ki auto, ali sa­da je put upro­pa­šćen. Vi­dje­će­mo ho­će li do­ći da ga sre­de. A što se ti­če in­te­re­so­va­nja stra­na­ca za Se­meg­nje­vo, tre­ba­lo je da se pro­da 60 hek­ta­ra i da se raz­vi­ja tu­ri­zam. Sve je bi­lo do­go­vo­re­no, ali pro­blem je u to­me što oni ne­će de­set na­sled­ni­ka na jed­noj par­ce­li, kao što je kod nas u Sr­bi­ji. Ho­će je­dan na je­dan, i on­da sve br­zo za­vr­še, a ne da se to ote­že u ne­do­gled – od­go­va­ra nam Ne­boj­ša, oči­to – na maj­ku, do­bri­či­na i ve­se­ljak.
Rad­mi­la je ro­dom iz su­sjed­ne Šlji­vo­vi­ce. U Se­meg­nje­vo se uda­la pri­je tač­no 55 go­di­na. Bo­go­ljub je bio na­o­čit, a za Rad­mi­lu ka­žu da je u to vri­je­me bi­la jed­na od naj­ljep­ših šlji­vo­vač­kih dje­vo­ja­ka. Dio te lje­po­te i da­nas se vi­di na nje­nom li­cu, iako za nju go­vo­re – ona ni­je že­na, ona je 'aj­duk že­na. Bi­la je i na te­le­vi­zi­ji, pi­ta­la je ka­ko to vlast mi­sli da oču­va ovu dr­ža­vu ako ne bri­ne o na­ro­du i ne po­ma­že u rje­ša­va­nju nji­ho­vih pro­ble­ma. Ka­ko je dr­ža­va do­zvo­li­la da Se­meg­nje­vo osta­ne bez ži­te­lja i bez đa­ka u ško­li. „O čo­vje­ku, ve­li, mo­ra da se bri­ne kao što ja bri­nem o sva­koj ov­ci i ja­nje­tu. Sve su mi se ov­ce ob­li­zni­le, a jed­na se i otro­ja­ni­la. Pa, to je za­to što sam bri­nu­la o nji­ma”.
Ne­boj­ša ne­da­le­ko od ku­će za­sa­dio ma­li­ne. „Vi­so­ko je – ka­že nam. – Naš kom­ši­ja, vi­ken­daš, Slo­bo­dan Iv­ko­vić, sli­kar iz Be­o­gra­da, ko­ji je baš kraj mo­jih ma­li­na, u za­vje­tri­ni, na­pra­vio vi­kend ku­ću, iz­mje­rio je da su za­sa­đe­ne na 1.030 me­ta­ra vi­si­ne”. Dok nam po­ka­zu­je ima­nje, Ne­boj­ša ob­ja­šnja­va da je ri­ječ o de­vet hek­ta­ra u jed­nom ko­ma­du, i da je ta ve­li­ka par­ce­la po­god­na i za tu­ri­zam i za sto­čar­stvo. Kroz nji­ho­vo ima­nje te­če i pla­nin­ski po­tok na ko­me se mo­gu na­pra­vi­ti ili rib­njak ili ba­ze­ni, ili i jed­no i dru­go. Bli­zu je i pru­ga Be­o­grad–Bar, „Po­ja­vio se ne­ki ku­pac iz Nje­mač­ke, ho­će pet hek­ta­ra bez kom­ši­lu­ka, da je ti­ho i mir­no. Ako je ne­ko za­in­te­re­so­van za ve­ću par­ce­lu – do­da­je Ne­boj­ša – sprem­ni smo da se br­zo do­go­vo­ri­mo”.
Na­rav­no, ni­sam za­bo­ra­vio za ne­sre­ću ko­ju mi je Rad­mi­la sa­op­šti­la te­le­fo­nom pro­šle zi­me – kra­vu ko­ja je ote­li­la dvo­je te­la­di i ugi­nu­la. „Sa­ču­vaj Bo­že, ro­đo moj. To je za­de­si­lo na­še kom­ši­je i pri­ja­te­lje Bra­ni­mi­ra Vu­jo­vi­ća, mog vr­sni­ka, i nje­go­vu že­nu Do­bri­lu. Na­mu­či­li su se i is­pla­ka­li. Iako su bli­zu cr­kve, bli­zu as­fal­ta, po­mo­ći ni­ot­kud. Ni­je bi­lo bo­lje kra­ve u okru­gu. Kra­va je iz­vu­če­na tek sed­mi dan a te­lad, obo­je mu­ško, su pre­ži­vje­la. Pr­vo su ku­po­va­li mli­je­ko u se­lu, a on­da ih hra­ni­li mli­je­kom u pra­hu – is­pri­ča­la nam je na kra­ju Rad­mi­la Ku­ze­lje­vić.
Ku­ća ove „že­ne 'aj­du­ka”, i ću­vik na ko­me se na­la­zi, oba­sja­ni su sun­cem do ka­snih po­po­dnev­nih sa­ti. To sun­ce, ta neo­bič­na ži­vot­na ra­dost oba­sja­va­la je Rad­mi­li­ne oči i na ra­stan­ku. – Ja­vi­te se te­le­fo­nom kad stig­ne­te – na­gla­si­la je. – Da ne bri­nem ka­ko ste pro­šli u pu­tu.
„Ško­da fa­bi­ja” je je­dva, uz Ne­boj­ši­nu po­moć, „sa­vla­da­la” sto­ti­nak me­ta­ra uz­br­di­ce i lo­šeg pu­ta. Ka­da sam, naj­zad, osje­tio as­falt pod toč­ko­vi­ma, to­kom po­vrat­ka, op­si­je­da­la me mi­sao: „Va­lja­lo bi da ovaj pr­kos, ovu gor­dost i bi­stri­nu u oči­ma i ri­je­či­ma Rad­mi­le Ku­ze­lje­vić vi­de i do­ži­ve i dru­gi. Sa­mo ta­ko mo­gu u se­bi stvo­ri­ti osje­ćaj da ni­je sve iz­gu­blje­no i ka­da čo­vjek do­ži­vi po­raz. I sa­mo ta­ko, pod­stak­nu­ti ovim slu­ča­jem, mo­gu ste­ći epi­tet po­bjed­ni­ka.Sve­ti­slav TI­JA­NIĆ